Kratak sadržaj:

U ovoj fantastičkoj priči Borisa Vijana, Milović nalazi nadahnuće za svoje vizije u akvarelu o moralnoj iskvarenosti i otuđenosti žitelja jednog imaginarnog sela. Međutim, možda su ti ljudi oličenje naše budućnosti, a možda su već i deo naše sadašnjosti. 

Prvih 25 strana knjige:

POLITIKA:

NIZ CRVENU REKU LJUDSKOG STIDA

Đorđe Milović (1960) spada u srpske strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonamenuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećem dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje.
Osobenost svih do sada objavljenih Milovićevih radova jesu prefinjeni grafizam, ponekad dopunjen delikatnim kolorom, te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album "Vadisrce" rađen po motivima romana Borisa Vijana (...).

ILIJA BAKIĆ, 27. oktobar 2014.

JERGOVIC.COM:

BORIS VIJAN: MOJE VADISRCE

Nekoliko mjeseci nakon majčine smrti, u Beogradu sam naišao na novo izdanje Omnibusa (drugoga najvažnijeg strip izdavača u Bivšoj), i odmah ga kupio. Đorđe Milović (1960.) je, u nizu svojih vianovskih istraživanja, nacrtao i “Vadisrce”. Nekoliko godina ranije već je objavio “Crvenu travu”, a kako Vian nije pisac realističnoga prosedea, jasne i linearne fabule, i jednoga narativnog toka, nego mu se priče često slijevaju poput delte, Milovićevi su stripovi nužno neka vrsta interpretacije Viana, pa i vizualno kodirane kritike. A “Vadisrce” je mnogo bolji crtani roman od “Crvene trave”, malo remek-djelo, u kojemu je Vianova priča ispričana na neki običniji, istovremeno prozračniji i zagonetniji način. Umjesto teških boja, koje je pisac bacao po platnu u širokom i često nekontroliranom zamahu, Milović je “Vadisrce” naslikao u tonovima vodenih bojica. Od svih priče u knjizi, zadržao je priču o ludoj i histeričnoj majci, ali tako da je ublaži, objasni i nekako uljudi.

MILJENKO JERGOVIĆ, 17. maj 2014.
www.jergovic.rs

CITY MAGAZINE:

VADISRCE

Milović je majstorski ovladao tehnikom akvarela, što se u njegovom Vadisrcu i vidi. Boje su namerno „isprane”, preovlađuju zeleni i žućkasti tonovi, sa snažnim uplivom smeđeg i crvenog. Atmosferičan crtež pomaže da se dočara oscilirajući ton Vijanove priče. Vadisrce je čas naglašeno lirično i poetično, čas surovo, čak brutalno… Milović preuzima osnovni kostur priče, odbacujući delove koje je smatrao suvišnim, i u svojoj adaptaciji nudi sublimat Vijanovog pogleda na svet.

ĐORĐE BAJIĆ, 15. mart 2014.
citymagazine.rs

DNEVNIK:

VADISRCE

Milovićeva interpretacija Vijanovog "Vadisrca" zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku pažnju i poštovanje.

ILIJA BAKIĆ, 6. mart 2014.
 

IZ PREDGOVORA:

„Vadisrce“ je nesporno višeslojna priča koja zahteva precizan i promišljeni vizuelni (ob)lik. Njena tenzija ne temelji se na akcionim scenama odnosno na otvorenim fizičkim konfliktima. Naprotiv, usporenost događanja koja počesto preraste u statičnost traži od crtača da jednovremeno bude i vizuelno nenametljiv (i time podrži osnovni ton priče) ali i sugestivan, odnosno da nagoveštava i ono što se direktno ne vidi i ne kaže. Milović, koji ima itekako iskustva sa transponovanjem proze u strip i kome je Vijanovo delo znano jer je ilustrovao nekoliko njegovih knjiga, u slučaju „Vadisrca“ opredelio se za vanredno težak ali i efikasan likovni rad - za akvarel koji svojom prozirnošću daruje lakoću koju Vijanova priča nosi. Osnovni crtež olovkom sveden je na kroki, na skicu koja ima za cilj da naznači osnovne konture eksterijera i enterijera, figura i fizionomija likova i njihove pokrete odnosno položaje u prostoru ili grupi. Preko tih drhtavih linija nanesena je boja dovoljno prozirna da se crtež vidi ali sposobna da stvori posebnu atmosferu koja, pak, nije uvek u direktnoj korelaciji sa dešavanjem. Ovo odstupanje vizuelnog tona od tona/tenzije govora/pripovedanja efektno je sredstvo za potcrtavanje prizora/scena i njihovo izdvajanje iz scenosleda.

ILIJA BAKIĆ