Добрићев таленат и за цртеж и за приповедање, заједно са значајним опусом, учинили би његову уметност још популарнијом и значајнијом да то није било у

околностима које су омаловажавале (па чак и забрањивале) стрипове. Осим тога, требало је зарадити за живот, па се Добрић бавио и илустрацијом и карикатуром и уредничким радом. Са ове временске дистанце, можемо да кажемо да је његов рад у стрипу био плодан и квалитетан и да је штета да није могао да му се потпуно посвети. Ова монографија жели да укаже на значајне резултате које је Добрић

остварио у стрипу и помогне очувању дела и успомене на једног од најзначајнијих аутора те ‘изгубљене генерације’.